arhitektura

sopocani-drveni-krst   Бог је постао човек – Богочовек. Он је ушао у саму матицу горке тајне живота. Ваплотио се у човека, у душу његову, у тело његово, у самосвест његову и засладио горку тајну живота тиме што је објаснио у чему се састоји њена горчина. Грех је та горчина којом је загорчана тајна живота, грехом су горке све ствари и сва бића. Уклоните грех из живота – уклонили сте горчину из живота, засладили сте живот. То је дивни Господ Христос Својим Богочовечанским животом показао и доказао. У свету грешности Он је живео безгрешно и тиме стварно показао да је безгрешни живот могућ и остварљив у овом свету.
   Победивши грех, Господ Христос је победио смрт. Бог је увео смрт у човекову стварност након Адамовог грехопада не само као казну, већ као велико доброчинство према паломе човеку – да се са бесмртним човеком не би обесмртило зло и стање грехопада. Победивши смрт, Својим васкрсењем Господ је сјединио овај живот са вечним животом, и тиме дао животу апсолутни, вечни смисао и потпуно оправдање. Без Његовог васкрсења живот би остао бесмислен, јер какав смисао може имати горки живот човеков када се завршава смрћу. Једино у победи над смрћу живот добија свој непролазни смисао и своје оправдање. Пошто је васкрсењем победио смрт и грех, безгрешна личност Богочовека Христа постала је и занавек остала једино средство којим човек може победити грех и смрт. Но, да би човек стварно победио грех и смрт, мора најпре безгрешну личност Богочовека Христа учинити суштином своје личности.
   Монаштво, узимајући у обзир ову чињеницу, настало је управо као тежња хришћана да у свему буду подобни Христу. Без вере – покушаваћемо узалуд да спољашњим, социолошким и другим средствима ублажимо страдање и превазиђемо смрт. Само вером у Христа усвојићемо патње, осмислити их Њиме, састрадавајући Њему. Вером усвајамо, тумачимо и схватамо страдање као учешће у крсту Христовом којим оно и добија свој смисао. Знајући смисао страдања монах неустрашиво може да каже: „ја ране Господа Исуса на телу своме носим“, јер као подражавалац Христових страдања, постаје саобразан Христу и усиновљује се и сâм беспочетноме Богу Оцу, те силом божанског заједничарења постаје Син Божији. Према томе, уколико монах као подражавалац Христа постаје заједничар у радости, у слави и свим нетрулежним добрима Његовим, утолико за монаха страдање и смрт нису више казна, већ доброчинство Божије. monah-ikona
   Православно монаштво схвата да страдање и све зло које је човечанство од памтивека натоварило себи на плећа, Бог претвара у добро и то путем човекове добровољне сарадње са Њим. Православно монаштво у страдању и у смрти види оруђе Божијег човекољубља и божанске педагогије усмерене на спасење и обожење човеково. Кад кажемо да је страдање пут спасења, то је условно речено, јер кроз страдања спасава само благодат и крсна сила Божија, при чему страдање само по себи и само за себе не представља никакву самовредност. Страдање је средство, пут да се дође у вечност, али на том путу пропада сваки онај ко се на њега отисне без Христа. Страдања су освећена самим тим што је Господ на Голготи осветио крст, оруђе нашег спасења, па као учешће у крсту страдање несумњиво остаје и спасоносно. Ношење крста са Христом – то је најсажетија дефиниција монаштва.
   Православни монах није просто „мистичар“. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме веку и као такав је безначајан и неспособан да победи смрт, било у монаху било у брату. Задатак монаха није да измишља нове идеје, нити да употребљава своје способности на организацију нечега; он је позван да буде сведок својим животом – да је смрт побеђена. Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човека.
monah   Први монах у Цркви је сâм њен оснивач Господ Исус Христос. Угледајући се на Њега монаштво усваја три завета која је Он први на Себе узео и тим трима заветима излечио три ране непослушања старог Адама.
   Први завет је завет уздржања. Тим заветом се излечује човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом, јер ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт. Човеку је нужно да се нахрани речју Божијом како би заиста био жив. Зато и Господ Христос на питање кушача у пустињи „Ако си Син Божији, реци да камење ово постану хлебови“ (Мт. 4,3), одговара: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4,4).
   Други завет је завет послушности. Овим заветом се излечује непослушност старог Адама, његово кршење Божије воље и заповести. Због таквог преступа Адам је задобио вољу супротну вољи Божијој и постао противник Божији. Нови Адам одбијајући да неповерљиво испитује и куша вољу Божију тако што је на другу кушњу: „Ако си Син Божији, скочи доле јер је писано: анђелима својим заповедиће за тебе и узеће те на руке“ (Мт. 4,6) одговорио: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт. 4,7), излечио је људску вољу од сатанске, људска воља је поново постала природна и сагласна вољи Божијој.
   Трећи завет је завет сиромаштва и добровољног одрицања од богатства и славе пролазног света. Кушач показавши сва царства овога света и славу њихову ставља и треће искушење пред Првог Монаха: „Све ово даћу Теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт. 4,9). Господ на то одговара: „Иди од мене сатано јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи“ (Мт. 4,10). Тим заветом излечује се човеково идолопоклонство према материјалном богатству и слави овога света. Завети уздржања, послушности и сиромаштва јесу три стуба хришћанског православног монаштва.
   Господ каже: „Ако ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.(Мк. 8,34)“
Да се ове речи не би схватиле само у општем смислу, као речи које важе за све верујуће, него и у посебном, које важе само за монахе, Господ у наставку додаје: „Нема никога ко је оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестре, или жену, или децу, или њиве, ради царства Божијега, да неће примити многоструко у ово време, и у долазећем веку живот вечни.(Лк. 18,29)“
Сасвим је јасно да је монашки живот такав.